Nebo nad Berlinom
Radnja kultnog Vendersovog filma iz
1987. godine odvija se u Berlinu, dve godine pre pada Berlinskog zida. Glavni likovi, anđeli, kreću se gradom kao duhovi koje
stanovnici Berlina ne primećuju. Oni osluškuju misli prolaznika i svedoče o
berlinskoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koju sam i sama, tog proleća
uzalud pokušala da dešifrujem.
Jer, Berlin ima onoliko
lica koliko je ljudi koji njime hodaju: turističko, prosjačko, nesrećno, ushićeno,
imigrantsko, istorijsko, artističko, hipstersko, globalističko, i
ko-zna-kakvo-sve-ne lice. A dešifrovanje eklektičnosti jednog grada i njegovo svođenje
na nivo definicije, samo je banalizacija.
I tako sam, neprimetna i
neprimećena, poput ta dva Vendersova anđela, trudeći se da izbegnem
turističke atrakcije poput Ček-point Čarlija, Brandenburške kapije ili
Rajstaga, zaobilazila gužve na Aleksanderplacu, tragajući za skrivenim knjižarama
i savremenom umetnošću, ostacima bliske prošlosti i sugestiji budućeg.
Okrećući glavu od globalnog i potrošačkog,
od svih onih tržnih centara i brendiranih prodavnica koje su iste bilo da se
nalazite u Helsinkiju, Beogradu ili Berlinu, pokušavala sam da pronađem razlog
zbog kojeg je Olafur Elijason postao stanovnik toga grada; motive zbog kojeg je
Alfred Deblin u njega smestio život Franca Biberkopfa; atmosferu
zbog koje se, osamdesetih
godina prošlog veka, Nik Kejv nastanio u Zapadnom Berlinu, kao i Lu Rid i Igi Pop; vreme kada se u gradu
smeštenom na rekama Špre i Hafel, Dejvid Bouvi ”skidao” s narkotika i radio na ”Berlinskoj
trilogiji”.
Ne
pristajući na turističke udice poput, recimo, ”Bouvijevog Berlina” koji
uključuje adrese, mape i fotografije Bouvijevih omiljenih barova, studija i
kuće u kojoj je, u Šonebergu, živeo sa Igijem Popom, nisam mogla da ne zastanem
ispred murala na ostacima Berlinskog zida, koji prikazuje “bratski”
poljubac između nekadašnjeg sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva i istočnonemačkog
vođe Eriha Honekera, kao ni da zaobiđem Memorijalni
spomenik Petera Ajzenmana, posvećen žrtvama holokausta, sačinjen od 2711
betonskih ploča. Nisam odolela da se ne priključim prvomajskim radničkim protestima
i potom dionizijskoj atmosferi egzaltiranog Krojcberga – izlivima gastronomskog hedonizma i potocima piva koji su
tekli među grafitima islikanim fasadama i parkovima.
Ali, uprkos ogromnom
broju ljudi, nacija, uprkos vladavini robe i novca, žurbi i buci, osećaj
nekakvog otuđenja i efemernosti, obojio je moje berlinsko nebo i tlo pod njim.
No, “svoj” Berlin
sam ipak uspela da pronađem. U galerijama i muzejima savremene umetnosti u
kojima je bilo manje modernih ”hodočasnika”, mnogo manje nego na berlinskim
ulicama i restoranima, u Jevrejskom muzeju ili u Novom muzeju u kojem se kao glavna atrakcija čuva bista kraljice Nefertiti.
Tako sam u Hamburger
Banhofu na miru pogledala kolekciju Jozefa Bojsa, radove Anselma Kifera,
Raušenberga, Liktenstajna i Endija Vorhola.
Zahvaljujući delima iz zbirke privatnog kolekcionara Tomasa Olbrihta, uz izložbu Sindi Šerman, ”videla” sam i Marinu Abramović, Papiloti Rist, Sejm
Tejlor-Džonson, dok sam u Berlinskom muzeju moderne umetnosti i sama, za
trenutak, postala deo interaktivne
postavke pod nazivom ”Baj Muti”, kontroverznog austrijskog umetnika Ervina
Vurma, poznatog po ”trenutnim” skulpturama – akcijama koje realizuje kao specifičnu vrstu
performansa.
A nakon tih nekoliko
berlinskih dana, preostalo je bilo još jedino da se smestim u avion lou kost kompanije koji je iz Berlina
leteo do Pešte, da u uši stavim slušalice i pustim Nika Kejva i sauntrak iz
Vendersovog kultnog filma.
I da se, ipak, razočarana
zbog povratka u svoju balkansku svakodnevicu, sa svim tim nepoznatim
saputnicima, uspem u te oblake i nad to nebo nad Berlinom koji se uskoro
izgubio iz vida.
Tekst i fotografije:
Ljiljana Maletin Vojvodić
Berlin, 2016.
Web-site autorke: ljiljanamaletin.wordpress.com
